Ми и нико други

Ми и нико други осим нас чекамо вечност у омамљености, а време је не садржи у нашим утробама.

Био сам пре тебе и звиждук ветра донео нам је тужни јасмин.
О Лејте, живео сам белим животом, и постао сам црнило птице на небу, постао сам фатаморгана јоргована, недостаје ми кад год се осећам веома уморно, као да губитак има везе са сујетом наше расположена и нестална домовина.

Нема потребе да бринем о суморном, и нема потребе да зидови стоје као дијагоналне границе између мојих стопала и твоје главе.
Глас не мисли да говори без даха да са несхватљивим дрхтањем објасни моје тротоаре и стерилне сензације.
Твоја туга је дуга, Леитх.
Па замисли да се пролеће храни твојом и мојом вером, да из пепела расте цвеће.